Godine 1764. Edmund Stone vikar u Chipping Norton mali grad u severnom Oxfordshire, zaključio je da kora uobičajenog stabla bele vrbe može biti lek za reumatsku groznicu.
“Pre oko šest godina slučajno sam ga probao i bio iznenađen njegovom gorčinom, što mi je odmah izazvalo sumnju da ima svojstva peruanske kore. Kako ovo drvo uživa u vlažnom tlu gde pretežno obiluju razne bolesti, pretpostavka je da mnoge prirodne bolesti nose i lek sa sobom ili da njihovi lekovi leže nedaleko od njihovih uzoraka. “

Izveštaj časopisa o reumatskoj groznici i čudotvornom leku

remuatska groznica

U izveštaju objavljenom u jednom časopisu Stone je izvestio da je tokom prethodnih godina lečio 50 slučajeva groznice sa vrbom “koja nikada nije uspela u uzlečenju osim u nekoliko slučajeva”.

Iskustvo Edmunda Stonea nije spomenuto kada je više od stotinu godina kasnije Thomas Maclagan lekar iz Škotske izvestio o upotrebi salicina za lečenje simptoma reumatske groznice. Njegovo rezonovanje je bilo izvanredno slično Stonovom.

“Reumataska groznica se danas smatra da je proizvedena nekim uzrokom koji se stvara u telu. Moja sopstvena istraživnja njegove patologije naterala su me da odbacim ovo gledište i da usvojim stari pogled na njegov način porekla, prema kojem se uzrok koji uzrokuje bolest unosi u organizam spolja.

Držeći ovo mišljenje o patologiji reumatske groznice, impresionirani tačkama sličnosti između nje i povremene groznice, i imajući u vidu da u kininu imamo moćan lek, činilo mi se kao dobar razlog za popuštanje u nadi da će se otkriti neki lek koji može da deluje slično ako ne i jednako blagotvorno na reumatsku groznicu.

Salicin i reumatska groznica

U vreme kada je Maclagan predložio upotrebu salicina u reumatskoj groznici on je prestao da se koristi i čak je odbačen iz Britanske farmakopeje. Sada znamo da je to bila ozbiljna greška što postavlja pitanja kako je salicilin napušten. Maclaganov izveštaj iz 1876. god. o osam slučajeva reumatske groznice lečenja salicinom primer je lečenja sa efektima tako dramatičnim da je pažljivo kontrolisano istarživanje nepotrebno zaključiti da postoje. Kako piše Maclagan “iznenadno zaustavljanje bolnih simptoma i slučjni brzi pad pulsa i temperature koji je usledio odmah nakon primene salicina da je nemoguće ne pripisati mu njegovu upotrebu”.

Izveštaj Dr Lacenta o salicinu i salicinskoj kiselini

bela vrba kao lek

Sledeći izveštaj Dr Lanceta sugerisao je da je Maclagan jednostavno sledio praksu i potvrdio rezultate nemačkih lekara Reiss i Stricker koji su procenili uticaj salicilne kiseline na reumatsku groznicu. To je podstaklo Maclagana da primeti da je njegov rad o salicinu, a ne o salicilnoj kiselini i da su rezultati koje je dobio upotrebom salicina bili tako izuzetni da je oklevao da ih objavi dok im dovoljni broj slučajeva nije dao sigurnost. Zatim je sugerisao da je salicin u prednosti u odnosu na salicilnu kiselinu i tvrdio da oni koji probaju oba leka neće uspeti da pronađu da je salicin bolji od njih dvoje.

Ovi argumenti među Evropljanima su u perspektivi tri meseca kasnije kada Maclagan ponovo napisao Lansetu, reprodukujući i komentarišući pismo potaknuto originalnim izveštajem koje mu je poslato iz Južne Afrike. Aprila 1876. Frederick Ensor, hirurg u Pokrajinskoj bolnici u Port Elizabetu napisao je sledeće: Poštovani Gospodine, sa velikim interesovanjem sam video Vaše radove u časopisu Lancet o lečenju reumatizma salicinom i pomislio da bi sledeća priča mogla biti dobrodošla.

Priča o izdancima vrbe i lečenju reumatske groznice

izdanci vrbe

1861.god. bio sam okružni lekar U Hope Town na obali reke Orang nedaleko od proslavljenog dijamantskog polja. Grad se nalazi na jednoj visokoj visoravni Južne Afrike a zemlju okupira rasa nomadskih Boera, koji žive u vagonima ili šatorima putujući od mesta do mesta gde su kiša ili povremene oluje grmljavine. Kada se osuše te udobine farmeri su dužni da utvrde boravišta na obali reke.

Letnja temperatura je veoma visoka a suvoća atmosfere toliko velika da hirurški instrumenti ili oružje nikada ne zarđaju. Zima sa vedrim suncem i hladnom temperaturom najviše veseli. Jednom prilikom me ipak poslao da posetim suprugu holandskog Boera za koju je rečeno da je jako bolesna. Otkrio sam da je moj pacijent uobičajene holandske građe , ležala na krevetu u kampu u malom šatoru vezanih ruka i noga, mogu reći da je svaki zglob izgledao kao žestok napad reumatske groznice kakav sam ikad video. Veoma se znojila. Vreme koje je proteklo izbrisalo mi je sećanje na puls, temperaturu i srčane komplikacije. Prepisao sam uobičajenu alkalnu mešavinu, i otišao.

Posle dva meseca moj bivši pacijent je ušao na operaciju , izgledajući izuzetno dobro vrlo dobro i ja sam čestitao sebi i njoj sto se tako uspešno oporavila. Upitajući šta joj je pomoglo rekla je da je stari Hotentot napravio pripravak od izdanaka vrba koji rastu na obali reke, te da je nakon nekoliko dana uzimala ovu terapiju.

Vaši radovi u časopisu The Lancet vratili su mi u pamćenje sliku snažne holanđanke. Naknadno sam saznao da je vrba omiljeni lek protiv groznice i onoga što Boeri i domaći Hotentoti nazivaju potopljeni kor ili reumatska groznica.

Komentarišući informacije koje je dobio iz Južne Afrike Maclagan je napisao:

hotentoti i lek za reumu

Ako ono što je već objavljeno u vezi sa efikasnošću salicina kao leka za akutni reumatizam bude potvrđeno širim iskustvom, to će stvoriti znatiželjan komentar naše civilizacije i napretkom medicinske nauke, da bi jedna od najčeših i bolnih bolesti civilizovanog sveta trebalo da ostane jedno od aproporcijacija medicine dugi niz godina nakon što je lek za to bio poznat nepristojnom Hotentotu iz Južne Afrike. Podjednako doseg obojice ikada su bili sredstvo za prekid bolesti, ali pastir Hotentot koristio je odgovarajuća sredstva dok je vrhunski lekar pokušavao i drugi lek, sa tolikim nezadovoljavajućim efektom da se skoro odrekao ideje da će ikada više od gledati prirodni napredak bolesti.

Nadam se da ću dobiti detaljnije informacije o hotentot praksi.

Rezime

Izglead da Maclagan nije dalje nastavio Hotentot praksu. Zapravo, četvrt veka kasnije nekoliko godina pre smrti, još uvek se osećao neophodnim da brani svoj prioritet u korišćenju salicina u lečenju akutnog reumatizma. Napisao je: Moja zapažanja o lečenju akutnog reumatizma salicinom i nemačka zapažanja o njegovom tretmanu salicilatom sode bila su nezavisna i savremena. Ako postoji prioritet, to tvrdim za moje slučajeve iz 1874.god. koji su nesumnjivo bili prvi slučajevi akutnog reumatizma lečeni bilo kojim salicil jedinjenjom.

Verovatno su ovi civilizovani Evropljani teško prihvatili mogućnost da su poniženi Hotentotovi stanovnici rta Dobre Nade za koje se smatralo da su na dnu Velikog lanca bića možda prvi otkrili efikasan tretman za simptome akutne reumatske groznice.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Upišite vaše ime ovde